Dolazak iz porodilišta može biti stresan ukoliko se na vreme dobro ne pripremite na sve što vas eventualno može očekivati kada sa svojom bebom dođete kući. Svaki porođaj i dolazak novog života na svet za ženu je svojevrstan stres. Prvo što će vam biti potrebno jeste mir i odmor. Kako to uskladiti sa ostalim članovima porodice koji sa nestrpljenjem i uzbuđenjem čekaju dolazak bebe i povratak mame? Mnogi očevi su uglavnom zbunjeni i nepripremljeni, pa očekuju od supruge da bude glavni organizator aktivnosti vezanih za bebu. Ukoliko već imate starije dete, veoma je važno i kako je ono pripremljeno za dolazak mlađeg brata ili sestre. Ljubomora je očekivana i normalna pojava, samo je bitno kako izbalansirati vreme i pažnju između dece.
Starije dete treba od početka trudnoće pripremati na dolazak novog člana. Važno je da detetu iskreno kažete šta će se dogoditi kada dođe novorođenče. Pričajte mu kako će dobiti sestru ili brata, kako ćete vi imati više obaveza i manje vremena. Od samog početka ga uključite u sve što se tiče bebe: kupovinu stvari, odabir detalja i igračaka za bebu, ali na način da dete oseća da i ono time dobija određenu pažnju. Kada beba dođe na svet, u zavisnosti od razlike u godinama, često se javlja ljubomora. Ona je uglavnom uzrok nedostatka pažnje i vaše prevelike brige o novom članu porodice.
Dolazak novog člana porodice je za decu, ako ih dobro ne pripremimo, pravi šok. Detetu tada treba dopustiti da izrazi svoja osećanja, čak i onda kada su jaka i neprijatna.
Deca osećaju da dolaskom novog člana gube deo roditeljske ljubavi i pažnje, a to je izraženije kod mališana koji tokom prve godine života nisu ostvarili dovoljnu emocionalnu bliskost sa roditeljima. Čak i kada dete izgovori da ne voli mlađeg brata ili sestru, da želi da ga nema ili da ga roditelji vrate u bolnicu, ne treba od toga praviti tragediju. Dete mora izraziti svoje emocije i čuti da ga roditelj uprkos tome i dalje voli i prihvata. Zbog toga ga ne treba kažnjavati niti kritikovati, nego mu treba objasniti da je u redu da se tako oseća. Pritom treba jasno istaći da je danas tako, ali da je potrebno da u porodici postoji ljubav između svih članova, jer se tako gradi budući odnos među braćom i sestrama. Ne treba očekivati da će to odmah funkcionisati na najbolji mogući način, ali vremenom dete usvaja te stavove kao svoje i oseća da ga, bez obzira na njegovu ljutnju na prinovu, mama i tata i dalje prihvataju i vole. Tek tada ljutnja i otpor prema prinovi mogu početi da jenjavaju.
U tom periodu treba izbegavati druge velike promene za starije dete (polazak u vrtić, skidanje pelena, preseljenje…) jer dete to može doživeti kao potvrdu da je sada „manje važno“.
Iako je poželjno starijem detetu objasniti da će doći do promena i da će roditelji imati više obaveza, moramo biti svesni da dete ne reaguje previše na objašnjenja, nego na to kako se oseća u novoj situaciji i kakva su mu emocionalna iskustva. Poželjno je u odnos sa starijim detetom više uključiti i druge članove porodice (deku, baku, tetke...) koji će se njime aktivnije baviti.
Važno je da starije dete oseti da je dolaskom novorođenčeta i ono u „emotivnom plusu“. Bilo bi poželjno da mu ne uskraćujte najmilije trenutke, kao što je čitanje priče pre spavanja, kupanje, odlazak u kupovinu…
Idealna razlika između dece bi bila oko tri godine, jer se tokom četvrte godine deca polako emotivno odvajaju od majke. Starija deca su emocionalno, socijalno i intelektualno zrelija i mogu osetiti empatiju. Ona mogu pomagati oko novorođenčeta, ali imaju i neka svoja druga interesovanja (prijatelji, omiljene igre), što im olakšava prilagođavanje. Ipak, ni prevelika razlika između dece nije uvek dobra, jer nosi rizik da neki roditelji nesvesno deo obaveza oko novorođenčeta prebace na stariju decu, što im onemogućava da budu samo bezbrižna deca, na šta imaju pravo. Poželjno je i starijem detetu dopustiti da bude uključeno u brigu o bebi, ali samo onoliko koliko to dete želi i može. Starije dete ne bi trebalo da oseća obavezu niti teret ako ga zamolite da vam nešto pomogne oko bebe, ali će osećati ponos ukoliko mu ukažete to poverenje. Dete treba uključivati u aktivnosti oko bebe u skladu sa njegovim željama i mogućnostima.
Važno je znati da će ovakvu promenu deca lakše podneti ako su roditelji topli i pažljivi i ako im bez ljutnje dopuste da slobodno izraze ono što osećaju, a najčešće je to strah od gubitka ljubavi, ljutnja, ljubomora i rivalstvo.
Od velikog je značaja što pre uključiti tatu u život novorođenčeta, zbog stvaranja rane emocionalne povezanosti između njih. Ma koliko se njemu ili vama činilo da je nespreman ili nespretan, biće od velike koristi ako od prvog dana bude učestvovao u svim detetovim aktivnostima.
Očevi se uglavnom brinu da ne znaju voditi brigu o bebi na isti način kao što to rade mame, ali što više vremena tata drži bebu u naručju, to je roditeljski instinkt snažniji, a muškarac će se osećati sve ugodnije i opuštenije u društvu svog mališana. Ovo je jedna od velikih prekretnica u životu jednog tate, jer na taj način započinje ta neraskidiva veza, a pored toga, mama će osetiti veliko olakšanje, podršku i oslonac u partneru.
Slobodno mu dozvolite da kupa i hrani bebu (ukoliko ne dojite), a noću kada ste najumorniji i kada vam beba prekida san, pustite tatu da vas odmeni tako što će priviti bebu na svoja prsa. Tata treba da učestvuje i onda kada dete muče grčevi ili kada neće da jede. Taktilnim kontaktom i vremenom provedenim zajedno najbolje se stvara emocionalna privrženost između deteta i oca.
Iako većina očeva misli da njihova uloga postaje važna tek kada dete malo poraste, to nije tačno. Tate ne bi trebalo da budu sporedni likovi u životu svoje dece. Na toj jedinstvenoj vezi sa detetom, tate treba da rade od prvog dana.
